Trčim onom stazom

Trčim onom stazom nazorova parka. Park miriše na proljeće. Cvijeće se počelo probijati kroz mokro lišće. Stabla pupaju. Ožujak je. Vidim izdaleka mladi par gura kolica. Mladić mi maše rukom.. ne prepoznajem ga odmah.. Marin, naš pilot sa suprugom. – A što to ova kolica voze ? -pitam.. Jeli- spuštam se ka ditetu..-Bome ovaj ti je Bibinjac- rečem – ista baba ne more ga niko ukrasti. Nije ni na Ivu ni na Slava… na babu je. Svi to kažu-kaže gospođa.. Ima više od dvije godine kako se vidjeli nismo. Pitam ga za braću.. svi dobro. Marin, tata mu je Ive ostao u Škabrnji, zajedno s Radom, Slavkom, Bašićem... Rade je imao dva sina, oni su i bez mame ostali... Sami na svjetu. Slavko dvojicu malih, svi su bili mali..Bašić .. Bašić nije imao djece..ne znam što je gore, ostaviti za sobom siročad ili ovako ugasiti se... Roditelji mu onda već bijahu stari..Vjerovatno i oni su već mrtvi...Opraštamo se. Dijete se smije.

Proljeće je.. ipak se život nastavlja. Ne zaustavlja se za nikoga i to je dobro.. Nastavljam s  trčanjem.. a onda kao da me munja stresla. Godinama ne vidiš ljude, ali Bog složi svoje kockice. Pa danas je godišnjica. Ožujak osamnaesti.!Kako to ? To ne može biti slučaj! To je prst božiji. -Da te opomene - kažem sebi. -Zaboravljaš-.. Na brzinu krenuh kući. Otuširah se još brže. Krenem ka groblju. Od jednog do drugog, trećeg, četvrtog, sam sam ..palim svijeće...Obiđoh ih sve, obiđoh svoje, zaustavih se na kraju pred križem naših palih.. nigdje nikoga na groblju.

A onda vidim Dašu.. Doista ovo nije slučaj. Kaže mi da je bila u bolnici. Neka netipična upala pluća..nedavno izašla.. A cigarete? -pitam. Kaže, znaš ti mene kako bez njih. Pitam viđa li koga od naših .. kaže rijetko.. Nije baš pohvalno od nas - kažem..To ti je život. Danas ti je došlo takovo vrime.. Suviše malo da čovik mirno živi, a puno da bi umra pa moraš trčati.. Svašta ima moj brate. .. svašta.. – Spali smo na donje grane, a kako ima biti, biće još gore. Ja ih zapravo vidim jedino kad mi dođu u ured skrbi. Neki dan mi je jedan bija, baš naš iz pukovnije. Kaže kako ima trista kuna manju penziju od jednog drugog našeg a imaju isti postotak invalidnosti.. Kaže tu na vašem mistu sidila je onda neka Daša i ko zna što mu je napisala. -E baš Daša? Pitam ga ja.. Da, da baš Daša.. E sad ti stojiš – kaže njemu Daša- ispred te munjenice.. i sad ćeš čuti što te ide.Ta luda Daša ti je ispisala VA sedam obrazac tako da ti danas imaš penziju za tri tisuće kuna veću od njezine, Dašine plaće.. A ti si se doša žaliti za trista kuna trista te bogova ubilo.. Blenija je u mene ka tele i uteka.. I to ti je tako svaki dan, svaki dan neko dođe.. - Nisam mislila danas na groblje, ali nešto me tira, pukniću... Rečem joj –datum Dašo, datum -. Gledali smo se i ništa nismo govorili. Osamnaesti je.. . Drugi vod, treće bojne, sedme domobranske leži u rovu desno od škabrnjanske škole. Osluškuju. Već danima tutnje topovi. Paljba se čuje minobacača. Resko šište granate. S desne strane dopire štektanje mitraljeza.. Kad-kad se čuje zavijanje ljudskih vukova. Ive je mrmljao Radi - klokoće mi u trbuhu, danas ovi naši kasne s hranom. Slavko se spustija dolje niže, u pravcu Ivkovića kuća nebi li izvidija položaj.

- Čoviće a kod kuće  žena i bračna postelja, a mi ode. Proći će i ova smjena, jedva se čekam baciti na kauč.. danas je malo čudno - reče Slavko. Prvi puta da je ovako tiho.. – Sad već četvrt sata, od kad ne tuku – dovikuje Župan.. Reci malom Rogiću da je sunce vani...- A onda pred njma tamne sjenke...Tiho škripe čizme..Bitka ih je počastila krvlju. Nađoše ih njihovi suborci izmrcvarene.. Rade je pao preko Ive... Slavko je uspio opaliti iz puške svoje.. ležao je s pogledom praznih duplji uprtnih u nebo.. u krvavim gaćama. S razjapljenim ustima..u kojima je bilo...nemam snage izgovoriti to. Satnik i bojnik su se pogledavali.. A onda bojnik uoči neku sjenu što sjedila je u čudnom položaju na pedesetak metara udaljenosti.. htjede krenuti ka sjeni.. kad bitka se ponovo zametne.. Mirnije pucajte.. mirnije - vikati stade bojnk.. cilj dvjesta.. .. cilj sto -Bože nebeski.. osamnaesti je bio ožujka.. trajat će danima do dvadeset drugoga.. poginut će sukošanci njih sedmero. Prvo će ih izranjavati.. a onda izmrcvariti.. i postreljati. Čut će se na motoroli onaj glas Kapetana Dragana.. ne trebaju mi jezici.. U toj bici, kažu maloj, satnik će u jednom trenutku osjetiti kako mu nešto toplo probada lice..probudit će se u bolnici.Vice će mu reći da je sve u redu.. ali kako mora s Dašom i s njime otići javiti rodbini nastradalih, doći će i Danijel.
Jedno se dijete na Bilom Brigu igralo u dvorištu.. Ugledavši satnika  prekine igru  njemo ga pogleda.. zatrči se k njmu.. uhvati ga za ruku i reče - Barba molim vas, reciti da ne idete mjoj mami. Molim vas.. Dečko se zvao Marin...

Popodne sam poslije groblja imao autobus za Zagreb. Na peronu doktor Krpina.. prati svoju dicu na studije.Doista prst božiji..pozdravimo se.. On i Lindiger izvadiše mi iz oka onaj komadić rasprskavajućeg čelika .. onog dana. Život ide dalje.. ideee.. i neka ide..Bog opominje i ukzuje na datume.

Ivica Matešić Jeremija