Banja Topusko i lovci na glave

Izašao sam iz džipa. Spram šumetine na Dva jelena, Topusko je izgledalo ko velegrad. Hotel je bio najljepši na svijetu. Pero je parkirao i iskočio iz vozila . "Ideš?" upita .

"Gdje su ranjeni?"

Mislio sam na Babeca i Pruđanca ."Tam dole, u prizemlju. Bandažirani ko mumije. Jedva čekaju da se organizira transport za Zagabriju ."

Svratili smo do njih. Pruđanac se nasmijao, noga je bila dobro, neće ostati bez nje, samo će imati malu rupu u njoj. Babec nije bio dobro. Nije vidio ništa. Pogodak u glavu odnio mu je vid. Bespovratno. I još uvijek je bio u šoku, te nismo previše pričali. Pero mahnu rukom i reče da mi se voda hladi . Pozdravio sam dečke i rekao da se vidimo u Zagrebu . Optimizam uvijek pali kod ranjenika . I obrnuto .

U hotelu je vladao mir . Ono malo ljudi što je održavalo hotel razišlo se kućama . Ostao je domar Jerko , koji je velikodušno točio vodu u omanji bazen .

« To ti je voda koja liječi . Puna je minerala , dolazi ravno iz zemlje , i ljudi su ovdje dolazili samo zbog nje . I blata . Ali mislim da je tebi potrebnija voda . « Nasmijao se i dao mi ručnike.

«Ajde , uživaj dok možeš .» reče i ode .

Skinuo sam sve sa sebe , bacio u kut , i onako gol ušao u bazen . Voda je bila topla i naježio sam se od miline . Legao sam i opustio se . Svaki mišić , svaki živac moga tijela osjećao je ljekoviti učinak tog termalnog izvora . Otapao sam se nekih desetak minuta u miru i tišini , a onda uzeh sapun i dobro se natrljam. Pokušavao sam dohvatiti leđa ali uvijek sam bio za malo kratak da dohvatim sve . Pa, rekoh sebi , nešto mora ostati prljavo , da se ne ureknem i onako mirišljav postanem mamac za čede .

« Gazda, jebo te , je si se utopio ! « netko viknu sa vrata . Na brzinu sam se ustao iz vode, obrisao i obukao . Ustanovih da mi pranje nije puno pomoglo jer sam navukao na sebe prljavu odjeću . Pero je jedva dolazio do daha:

» Daj požuri. Pada mrak a tamo gore se sprema frka ! Uspjeli smo upogoniti agregat pa sam napunio Motorole . Mile se već javio da mine padaju i da očekuju ludu noć . Izgleda da im je dopizdilo da ih rokamo pa se oće pokazati ! «

« A jebi ga . Idemo onda .»

Džip je jurio uskim poljski putem , opasno se zanosio u zavojima , a Pero je uporno dodavao gas . Otkako smo krenuli iz Topuskog , s brda se čula pucnjava . Šutjeli  smo i nadali se da je za sada sve pod kontrolom . Noć još nije pala i vidljivost je bila dobra . Na jednom usponu , Pero malo uspori kako bi promijenio brzinu .

U trenutku kad je htio dodati gas nešto probi prednje staklo džipa koje se rasprsnu u komadiće . Naglo je zakočio tako da se džip poprečio na putu a obojica iskočismo iz njega u sekundi . Pero zalegne u travu s jedne strane džipa a ja s druge .

« Kaj je to bilo ? « viknu .

« Snajper ! « odvratih .

« Je si dobro ? «

« Jesam ! Ti ?! «

« Okej !»

« Jel ga vidiš ? «

« Ne ! Ti ?»

« Ne ! Negdje se zavukao . «

Promatrao sam okoliš . Na nekih petsto metara bila je nekakva srušena kuća , izgorjelog krova i prozora . Vrata su bila poluotvorena .

« Kuća ?! « viknuh Peri .

« Moguće ! « odvrati .

« Misliš da je sam ? «

« Ne znam . «

Ležali smo u travi . Gad nije pucao . Čekao je da se pojavimo . Tako smo mogli satima biti prikovani na jednom mjestu . Snajperisti su bili poznati po strpljenju . Čekali su da žrtvi popusti strpljenje i da je uhvati strah , ili da pomisli kako nema više opasnosti i onda – Bum , ode glava . Gad se zavukao na naš teritorij . Zaobišao je Gređane i Dva jelena , spustio se do poljskog puta i biti će ovdje do mraka . Kad se mrak spusti , polako će odšetati među svoje . Sa položaja se čula sporadična pucnjava . Znači da nije bilo direktnog napada već same provokacije .

« Čekamo mrak ili da maknemo mrcinu ? « upitah .

« Maknimo mrcinu ! « odvrati Pero .

« Ti ili ja ? «

« Jedan mamac , drugi lovac . «

« Lovac . Idem .»

Pero zapuca u smjeru kuće . Dotle sam otpuzao  desno od džipa nekih dvadesetak metara , i pod pravim kutem skrenuo prema kući . Pero je povremeno otvarao vatru . Snajper se nije javljao . Puzio sam kroz visoku travu gledajući u pravcu kuće . Vidio sam samo njen gornji , izgorjeli dio . Nadao sam se da mu Pero odvlači pažnju pucanjem i da me ne čeka da izvirim iz trave . Kuća se činila kilometrima daleko . Morao sam se polako šunjati kako ne bi odao svoj položaj . Kalja mi je otežavala šuljanje jer je zapinjala kundakom za travu i pravila buku . Zato je prebacih preko leđa , zategnem remen da se ne mrda , i uzmem Zbroju . Lagano otkočih i repetirah , nježno vračajući cijev u prvi položaj . Pero je ponovo opalio . Tada začujem jedan jaki prasak . Bila je to M 48 , puška zvana Tanđara , najvjerojatnije s optikom . Ništa nije bilo bolje od stare tanđare u rukama profesionalca . Zato nas je i pogodio na gotovo pola kilometra . Gad je još bio u kući i Pero ga je navukao da opali . Sada je trebalo samo doći do njega i iznenaditi ga . Ostalo je još dosta za puzati a sumrak se polako navlačio nad zemljom . Mislio sam da treba požuriti te malo pojačah tempo . Vrh kuće bio je sve bliže . Kad sam stigao na nekih pedeset metara od nje , ponovo skrenuh u stranu , kako bi mu došao s leđa . Očekivao je nekoga sprijeda , kao što bi i ja . Zato mi se ta opcija učinila pametnijim izborom . Pero je opet malo zapucao i čuh metke kako fijuču zrakom .

I ponovo tanđara opali . Bio je uvjeren da nas drži u šahu . Nije računao na lovca . Sad sam bio jako blizu kuće , vidio sam njen bočni zid . Sa zadnje strane nije bilo prolaza , samo ono što je ostalo od prozora . Polako sam se došunjao do kuće i prislonio leđa uza zid . Nije se čulo ništa iznutra . Pomislih kako bi bilo dobro da Pero malo zapuca . Pero mi je čitao misli i opali još jedan kratki rafal . Meci su prozviždali negdje visoko , iznad kuće . Provirih kroz prozor i ugledah čovjeka kako sjedi u stolici , a tanđara stoji na nogarima sličnim onim koje su koristili fotografi kod slikanja za osobne iskaznice . Gad je narihtao snajper i čeka da mu netko uleti na nišan . I onda samo okine . Prozor je bio preuzak da uletim kroz njega . Da idem na vrata , bilo bi riskantno . Ostalo mi je jedino da uperim pištolj u čovjeka i viknem :

« Ne mrdaj ! Makni se od puške ! «

Gad se naglo trznuo . Vjerujem da mu je srce bilo u tom trenutku u petama .

« Diži se ! Brzo ! «

Čovjek ustade . Nije imao kapu, ni uniformu . Bio je obučen u svakodnevnu odjeću , hlače , košulja , cipele na nogama , kao da je došao sa polja .

« Okreni se…..Polako !!!!»

Čovjek se lagano okrenuo sa rukama u zraku . U mraku prostorije nisam mu razabirao lice .

« Priđi bliže prozoru !» naredih , čvrsto stiščući Zbroju obim rukama .

Čovjek krene korak po korak prema meni , spuštajući ruke do pojasa .

« Diži ruke u zrak ! Pucat ću ! « upozorih ga. Ruke mu brzo poletješe u zrak .

« Nemoj , boga ti …..» prošapta .

« Ma što nemoj ! Jebem ti mater, ubio si me skoro a sad nemoj ! «

« Nemoj, djeteta ti …» opet će čovjek, prilazeći bliže prozoru. Razabrao sam mu lice. Čovjek je bio oko četrdeset godina star , prosijed , i nije izgledao kao vojnik već više kao seljak .

« Pero !!»  viknuh, « Dolazi ! «

« Ne deri se . Tu sam . « reče Pero , otvorivši vrata kuće .

« A , tu si , ptico …» nasmija se ,» Popušio si foru , ha ?»

Kako ga je Pero držao na nišanu ,obiđoh kuću i uđoh u prostoriju . Čovjek je klečao na podu , sa rukama na glavi . Pero ga je držao na nišanu .

« Kaj ćemo sad s tobom , ha ? « upita ga . Čovjek pogleda u Peru , pa u mene .

« Nemoj , druže , djeteta ti , nemoj ruke zakrvavit ….»

« A ti ?! Da si nas ubio , tvoje ruke ne bi bile krvave ? « uzviknuh , podižući Zbroju .

« Sad ću te ukokati ko psa , mater ti jebem četničku ! Vidi me kakav sam , usran , prljav , mokar ! Pola kilometra puzim ko glista zbog tebe ! Trebao si o tome razmišljati prije ! «

« Nemoj , komandante , bio sam lud i glup ! Mislio sam da ću da dobijem pare……»

« Kakve pare ? « začudi se Pero , « Pričaj dok možeš ! «

« Pa, one pare…..Dvajst hiljada maraka po glavi. Mnogo je to para……»

« U, jebo te, lovac na glave…..» iznenađeno će Pero , « Pa , počašćeni smo , prika .»

« I ti si mislio dignuti lovu na nas dvojicu ? Kako si uopće došao ovdje ? Prošao si kroz naše redove . Kojim putem ? «

Čovjek je spustio pogled . Ramena su mu se zatresla , jecao je .

« Ma , pričaj kad ti velim ! « viknuh , prislonivši mu pištolj na potiljak . Čovjek se trznuo , pogledao me i rekao :

« Nemoj , komandante, nemoj radi kćeri moje …..»

Zastao sam. Gledao sam čovjeka u oči, i spustio pištolj. Hladan znoj mi oblije lice .

«Koje kćeri, prika? « viknu Pero .

Čovjek ponovo pogleda mene, pa Peru .

«Nataša……je moja kćer . «

«Isuse bože !« uzviknu Pero i uhvati se za glavu .

« Jel ona zna da si tu ?» upitah ga , «Iskreno ?! «

Čovjek odmahne glavom . « Ne zna, komandante, nikad vam to ne bi učinila! Čuo sam onu vijest na radiju i pomislio……ma, de mi je bila pamet…. kako bi nam ti novci dobro došli, da odemo odavde , daleko od rata , u Njemačku . De mi je bila pamet , komandante ? «

Želudac mi se grčio. U glavi košmar. Prislonih pištolj na čelo i osjetih njegov hladni metal .

« Kaj ćemo s njim? « upita Pero , primijetivši da se borim sam sa sobom .

« Nemojte , braćo , nemojte da me imate na savjesti….»

« Šuti ! Šuti i ne reci više ništa ! « viknuh , ponovo uperivši pištolj u njegovo lice .

Spustio je pogled i zajecao .

« Pero …..»

« Da , reci . «

« Pustit ćemo ga…..»

Čovjek podigne pogled . U očima mu zaiskri tračak nade .

« Otići ćeš u mjesto i pokupiti porodicu. Ako vas sutra zateknemo tamo, predat ćemo te zapovjedniku Čerovcu i on nek ti sudi . «

«Hvala ti , komandante , hvala…dobar si čovjek….dobar….» zajeca Natašin otac i pokuša me uhvatiti za ruku . Naglo sam se trznuo i odmaknuo od njega s gađenjem .

« Bježi sad ! « Brzo je ustao , i krenuo prema vratima . Osvrtao se u strahu da mu ne pucamo u leđa , no i Pero i ja stajasmo spuštena oružja . Tada istrči kroz vrata, ravno preko livade , koliko ga noge nose . Stajali smo u tišini , poput kipova . Onda Pero reče :

«Nemreš vjerovat ……»

« Idemo. Uzmi tanđaru . « rekoh , pokazavši na pušku .

Trkom smo došli do džipa i uskoro smo jurili putem prema Dva jelena . Osjećao sam se grozno . Nikad prije nisam doživio slično iskustvo i bilo mi je grozno . Razmišljao sam do koje granice može čovjek ići , gdje je crta koja razdvaja dobro od zla . Da li se ta crta briše u ovakva vremena kod svih ili samo onih labilnih , koji bi to učinili i u miru ?

Balon od sapunice

Cigo je spavao kao zaklan . Prošao sam kraj njega gledajući ga kako hrče . A hrkao je glasno . Moglo se čuti na kilometre da spava . Čudo jedno kako već nije došao pod nož . Zavalio sam se kraj njega u rov i puknuo ga po glavi .

«Spavaš . majmune ! «

«Kaj? Kaj je bilo? Kaj ti oćeš?» zbunjeno se ogledavao po mraku hvatajući pušku koja je bila u mojim rukama .

«Samo ti spavaj , majmune , dok ti netko ne udjeli vječne snove .» rekoh .

«Pas mater , prevarilo me.Samo sam malo sklopio oko .»

«I to je dosta . Da je bio netko drugi , mogo si bit pokojni .»

Vratio sam mu pušku . Čvrsto je prihvati u ruke i zagleda se u tminu. «Nema noćas ništa» reče .

«Nema. Sigurno skupljaju hrabrost ili su im žene dale , pa se ne stignu igrati rata .»

« A di si ti bil ? «

«Dolje, u banji .»

«Jesi se zbanjal?»

«Jesam.»

«A fino mirišiš .Bi se ja mogel sutra zbanjat?»

«Bi .Podsjeti me ujutro da te pustim.»

«A , kad si već tu , bi mogel još malo hrkat?»

«Ajde , hrči . Ja ionak nemrem spati .»

Cigo je mogao zaspati u sekundi, bez obzira na situaciju. Bio je totalno rasterečen svih misli. Ja nisam mogao. Mislio sam na kuću, obitelj, na događaje u Topuskom, na rat i na budućnost. Nisam imao pojma kako će se ovo završiti. Nisam znao ništa. Život se sveo na minute, sate i dane. Svaki dan zahvaliti Bogu da si živ. Možda jutro bude pametnije. Zagledao sam se u tminu . Crno pred očima , crno u duši . Tužno da tužnije ne može biti . I onda shvatih da sam možda i previše domoljub . Mogao sam biti Hrvatina i doma , pred televizorom , ili u kafiću . Mogao sam se busati u prsa na radnom mjestu i izvlačiti se na radnu obvezu . Mogao sam ostati doma do zadnjeg trena , ili pobjeći u Njemačku ili Australiju. Ne , ja sam krenuo u borbu sa Golijatom . David bez pračke . David golih ruku . Pljuje po Golijatu . Udara ga po nožnom palcu . I Golijat se smije , zajebava dok mu ne dopizdi . I onda ga prasne šakom po glavi , zabije ga u zemljicu crnu i popiša se po njemu .

Ništa nas ovdje ne drži osim lude glave i hrabrog srca . Pa u Topusko nisam dolazio ni kad je bio mir , a kamoli ovako , usred raspada . Nisam ni znao gdje je . Pričala mi stara da je bila u toplicama , i to baš kad je puknul Černobil , pa zaradila neke lude simptome zračenja , raspao joj se kuk . I to je bilo sve kaj sam ja znal o Topuskom . I sad ovdje branim Hrvatsku .

I sumnjam u to . Dani su prošli , svašta se dogodilo , ljudi su nervozni , municija ne dolazi , Čerovac je nestao bez traga , Pekinezer se zabio u stožer kao Hitler pred pad Berlina , i nitko , ama baš nitko , ne pita za nas . Nema veze sa vanjskim svijetom . Čini mi se kao da smo zaboravljeni , ili žrtvovani za neki viši cilj . Možda je tako bilo i dogovoreno . Ove ćemo prodati , prikazati kao žrtve četničkog terora . Kad ih sve lijepo pokolju , poslat ćemo slike u svijet,da se vidi kaj četnici rade u Hrvatskoj . A mene nije nitko pital jer ja to hoću . A i nemam se kaj bunit . Sam sam to tražil .

I tako , sjedih u mraku , naslonjen na Kalju , prebijah misli po glavi , i sve mi se skupilo , grlo mi se stislo , a Cigo je hrkal i hrkal .

«Blago budalama.»pomislih , i odložih pušku .

«Danas će biti dovoljna i Zbroja.»

Hladnoća se zavlačila u kosti , košulja i prsluk više nisu bili dovoljni za hladne kolovoške noći , pa se stisnuh uz Cigu , a snovi se raspršiše ko balon od sapunice . Snovi da će sutra biti ljepši dan .

Raspad sistema

Jutro nije donijelo ništa dobra . Majcen je tražio hitan sastanak sa Čerovcem i Pekinezerom . Njegov 1. vod je odlučio otići i ostaviti položaj . Bero i Beg su , vrativši se iz Topuskog , ispripovijedali da tamo nema nikog od zapovjedništva  i da se ništa ne može riješiti na brzinu.

« Jel se ti možeš još malo strpiti ?» upita Beg , onako ljutito šireći ruke i gestikulirajući poput nekog šizika .

«Moje ste kredite potrošili ! « viknu Majcen , « Ako do šest sati popodne ne dobijemo municiju i bombe , ak niko ne dođe da nam veli kaj se događa i kakav nam je status , mi bumo otišli . Ravno u zapovjedništvo ! A ak i tam ne bu niš rješeno , onda idemo doma.»

«A ne pitaš se kaj bu s nama ? « Beg je bio uporan, «Ne pitaš se da li će ovi ljudi , koji ostanu , biti pobijeni zbog toga kaj ste vi otišli ?»

« Pitam se zašto ti ljudi i dalje ovdje stoje kad su nas izdali ?! Trebali bi se svi pokupiti i otiči! Svi ! « odvrati Majcen .

« Ne znam za druge . « reče Beg i okrene se prema ostalima .

« Da li i vi želite otići ? «

Pogledah svoje dečke . Imali su dobru volju otići iz ovih stopa . Ali , nitko se nije javljao . U pogledu si im pomao prepoznati molbu da netko učini nešto i da se maknu sa ovog jebenog brda , što prije i što dalje .

« Ako netko oće otiči , ja mu neću braniti .» rekoh .

« A ti ?»upita Beg .

Gledao sam ga u oći i mislio sam kriknuti : DA , odmah i sad , no , usta su ostala zatvorena . Zavukao sam ruke u džepove širokih , maskirnih hlača , i odgovorio najsmirenije što sam mogao : « Ja ću biti ovdje dok je to potrebno . Kad budu išli svi , onda ću ići i ja . «

« Zašto ? Kaj ti imaš od toga ? « viknu Majcen , iznenada shvativši da bi mogao ispasti kukavica u očima svojih dečki .

« Zato kaj sam ovdje došao svojevoljno . Niko me nije tjerao u rat . Možda će vam ovo zvučati kao preseravanje , ali ovdje branimo svoj dom . Neću da mi pizdeki dođu pred vrata Zagreba , pa da moram familiju spašavati bježanjem u Mađariju . Ak ih treba zaustaviti , rađe ću to raditi u Topuskom neg u Sesvetama . Eto , zato . «

« Ma , idi u kurac , i ti i tvoje filozofije ! Nismo mi jebeni spasioci pa nam je dužnost spašavati ovaj komad vukojebine ! Di su domaći ? U Zagrebu , i Sisku , zajebavaju se i žive od pomoći države . A ti , riskiraš život za tuđe kuće i tuđa imanja ! Ma , vi svi niste normalni !»vikao je Majcen , vidno iznerviran .

«Ja ne odustajem ! Danas ide konvoj za Zagreb ! Voze ranjene i Božu . Mi idemo s njima ako se ne pojavi Ćerovac do 18 sati . «

« Ljudi , čuli ste . 1. vod odlazi . Tko misli da ovdje nema kaj tražiti i da je prevaren , može se priključiti . MI , koji ostajemo , snaći ćemo se dok ne dođe smjena . « priopći Beg i pogleda u Beru .» Kako je kod tebe stanje ? «

« Imamo istih problema . Ak se ovak nastavi , ostat ćemo na dva voda . A onda nek nam bog pomogne . «

Pozvao sam dečke na stranu . Polijegali smo blizu rovova , hvatajući zaklon u slučaju da neka budala odluči malo kokati ustaše u sred dana .

Hammer prošapta : « Šefe , ja bi doma . I buraz bi doma . Malo nam se zgadilo sve ovo.»

Pajo procjedi kroz zube : « A jeste pičkice ....malo se pucalo , malo smo zmazani , malo nam kruli u želucima i odma bi doma mamici na juhicu....Daj, ne seri . Meni je baš dobro, samo mi komadi fale . Nekak je slab izbor .»

« Mislim da bi mi morali ostat skupa . Nek Majcenovi idu . Ionak su za kurac .Još par dana pa će doći smjena i bumo otišli čiste savjesti . Nebu niko pokazival prstom na mene i vikal da sam pobjeglica .» , ubaci se Cigo , premečući travku po ustima .

«Jebo mater ako ću ja otić.....pa  da me zatvore u Lepoglavu . Bolje i vako nego u čuzu!» reče Seljo . Mile promrmlja : « Ja ti , sine , imam ovdje posla . Treba branit domovinu , sačuvat njeno blago , i ništa ne prepustit četnicima . «

«U, jebo te , kaj si domoljuban !»viknu Pajo , « Otkud tolki proljev ?»

« Sine , jes ti vidio kolko ima tehnike u onim kućama što ostanu prazne , gdje narod pobježe sa vrečicama , samo da spasi živu glavu ?»odvrati Mile .

«Pa , jesam . Ima toga.»

« E , vidiš , netko to treba sačuvat . Spremit na sigurno , pa kad se narod vrati , da mu se nađe .»

« Ej,Mile , jel ti misliš čistit napuštene kuće ? « upitah , ne vjerujući ušima .

« Nije to krađa , sine , to se zove ratni plijen .Bolje da uzmemo mi nego oni .»

« Mile , jebi ga , opet je to krađa . Mi nismo lešinari . Nemoj se s time zajebavat .»

« Ti brini svoju brigu , zapovjedniče , a ja ću svoju . Znaj samo da ću bit ovdje dok god treba , a što ću ja radit u slobodno vrijeme , nije tvoja briga . A sad će vam Mile napravit malo dinamita kako bi nočas mirno spavali .» reče Mile , i odšunja se do svog rova .

« E , jebi ga , ovo stvarno odlazi sve u kurac .» rekoh .

« Znači , naš vod ostaje . Baš dobro . Bilo bi šteta da se ova dobra ekipa rasturi prije završetka rata .» nasmija se Pajo , paleći cigaretu svojim zippo upaljačem .

« Ostajemo , pa kud puklo da puklo . Nadajmo se samo da će nam netko doć u smjenu dok je još moguće . « odgovorih mu , iako me stezalo u želucu i nisam bio baš presretan .

«Ne boj se , šefe , preživit ćemo mi i ovo sranje , i još puno sranja . «viknu Hammer,»Evo i ja bum ostal , makar mi se ide doma . Ali, ak nejdete vi , nejdemo ni mi!»

«To , buraz , jebal mamu svoju !»viknu mlađi Hammer i zaradi šamar .

 

 

Neno

---

Peti dio ratnih memoara čitajte na portalu UHD91 slijedeći četvrtak 1.12.2011.g.

< «		» >

Domovinski rat - Ratne priče